Legenda kaže da kad je dunja jednom zamirisala našim krajem, nikada taj miris nije napustio čula naših ljudi pa ih je trajno nahranio uspomenama. Zato se kod nas uzdahne s nostalgijom kad se kaže: ”Eh, što VoLim ovaj miris dunja”. Taj miris dunja sa ormara kojima još mirišu kuće i sobe naših starih, budi sećanja na lepotu, radost, vrlinu i bliskost. Mirisne dunje u jesen stižu do naše kuhinje pored limskih limana gde ih onako kako se to oduvek radilo i sada sa istim uzdahom u sok pretvaraju naši ljudi.
Kad otvorite našu staklenu bocu, prvo ćete osetiti taj puni miris koji će Vas podsetiti na Vama najbliže, a kad probate sok onda ćete reći:”VoLim ovaj ukus jer me podseća na dobro u ljudima i miriše na dunje s ormara moje bake”.
